Iz Zagreba 18. kolovoza. “Serbski dnevnik” u svome 12. broju priobćuje najnoviu siednicu “matice ilirske,” i jadikuje, da je “na žalost svakoga onoga, koi misli, da Hervati srbskim jezikom pišu i pisati žele; na žalost svakoga, koi želi razvitak našega jezika.“ ravnateljstvo matice naše pozvalo g. Antu Kuzmanića, da prevede knjigu Schedierovu: das Buch der Natur.
Mi žalibože znamo, da se neznanstvo više manje derži sve diece Adamove, ali nismo ni sanjali, da ima tako pametnih glavah, koje bi mislile, da Hervati pišu ali da namieravaju pisati kojime drugim jezikom, izvan svoga materinskoga hervatskoga jezika.
Mi jezik zovemo po narodu, a no po zemljopisu. S toga kao što neznamo n. p. za narod sardinski, mletački, dalmatinski, bohemski, halički, slavonski, hercegovački itd., isto tako neznamo ni za jezike, koji bi od ovih pukovah imena nosili.
I zbilja, koje li je taj jezik srbski? Je li možda onaj, koi se nalazi u nekolika stara kirilska rukopisa? Neka bude čiji mu drago, hervatski nije. Je li onaj, kojime je tiskana, ako se nevaramo, perva kirilska necerkvena knjiga oko polovice prošloga 18. vieka, — t. j. kojime je pisan prevod stemalografie ilirske od našega Vitezovića?
I onaj od naše hervatske strane neka nosi s božjim blagoslovom kogod hoće. Je li to onaj jezik, kojime je pisao n. p. Raić i još nekolika kirilovca, kojime je u kirilici izišao naš Gundulić?
Mi ni taj jezik nepriznajemo za jezik hervatski, neka si ga posvoji, kome se hoće.
Kakav je to serbski jezik? Možda bi se najbolje uvidilo iz jezika Serbah Lužičkih!
Narod hervatski ima starie spomenike u svome jeziku nego li ijedan njegov slavjanski brat; hervatski jezik proslaviše stotine pisacah u ono doba, kad zapadni narodi, danas najizobraženii, jedva da su znali otče naš u svome jeziku izbrojiti; narod hervatski ima u svome jeziku klasičnost od onog vremena, kad su drugdie izlazili n. p. “triumbfwagen-i des Antimonii,“ i slične stvari; klasičnost, koja se s talianskom svoga vremena natieče, a za druge takmace u Europi nezna; klasičnost,. koja je trajala do padnutja republike dubrovničke i mletačke. U najnovie vrieme preslade nam klasičnost, ali tako je i po svoj Europi. Mi vierujemo uzkersnulje merivih. Ne dakle da bi Hervati pisali kojim drugim jezikom, nego treba da i oni pisci; koji se za Serbe, ali za što drugo derže, nastoje pisati izobraženim čistim jezikom harvatskim, kao što nekoji zbilja rade, a budi im prosto jezik svoj nozivati makar koptičkim.
Došlo je vrieme za mnoge, a doči će i za ostale, da uzmognu vidieti; što je čije.
Neka se neboji pisac članka u “srbskome dnevniku,” da Hervati traže jezik, u kome bi pisali; oni su ga več davno: našli u stolinam knjigah i u milionim dušah. Hervati imaju tri nariečja: štokavsko, kajkavsko i čakavsko, i svako je izobraženie nego li ono, koga neki “serbskim” zovu. Hervatu, koi se je tudjinstvom pokvario, treba se naučiti svoj jezik, a ima odkuda. Mi o tome danas i radimo i neželimo nijedno od ona tri nariečja posve zabaciti.
Spomenjeni čin ravnateljstva matice mi deržimo za takovi, kojime će iz nova steći ljubav i pouzdanje našega naroda. Mi se sveserdno radujemo. što je rečenu knjigu ponudilo za prevedenje g. Kuzmaniću, jer znamo, da će ju on kervatski prevesti. A kako god sav naš narod desnodunavski veselo štije našćga Kačića, tako će, uviereni smo, i s prevodom g. Kuzmanića biti.
Kad g. pisac u “srbskome dnevniku” govori o “provincialu, o katolicih, o graničarih” — pokažuje, da se još nije iz pelenih izvukao, — te mu’ na to odgovarati za suvišno deržimio. Ovo, što rekosmo, rekosmo za volju našeg obćinstva, i da opet podamo jednu čerticu, koja će služiti za spoznanje nešta, čemu se mnogi naši otačbenici nisu nadali, t. j. za spoznanje nesreće, u kojoj se znatna strana našega naroda nalazi.
